Vario 19

Ima li lepših vesti na ovom blogu od još jednog Varia u vodi? Ovo je za sada Copy-Paste Nikolinog teksta. A čekamo i ime broda!

Odakle početi… Da vas ne uvodim u priču kako posle stare labinske pasarice koju sam imao nađoh Vario19 kao jedinu pravu alternativu, kako sam došao do Tri princeze i Mlađe kao proizvođača i Pere Garmina kao najboljeg PR-a koji jedan čamac može da ima – sve se to sklopilo još tamo negde početkom godine, i posle kratkog čekanja da stigne sve što treba da stigne, Mlađa mi je krajem prošle nedelje javio da je moj brod spreman za finalne montaže i da za vikend mogu da planiram plovidbu. Užasno radoznao i nestrpljiv, naravno, proveo sam subotu viseći nad glavom majstorima u Tri Princeze dok su oni montirali motor, komande, poklopce, bitvice i tome slične zezalice. Verovatno sam im malo i dosadio, ali višestruko se isplatilo što se mene tiče… Kad sam prvi put pomislio na transport i raspitivao se gde da pozajmim prikolicu, Mlađa mi je rekao da je prethodni kupac (Željko Skitara – op.ured.) spustio čamac Dunavom – kad sam to čuo, dileme više nije bilo. Odmah se javilo i nekoliko prijatelja zainteresovanih da učestvuju, ideja se uskoro pročula i epilog je bio taj da sam brinuo da li će biti mesta za sve nas. Dakle, poranismo mi lepo u nedelju, 17. avgusta, da bi ispoštovali zakazanih 9 sati u Novom Sadu – da ne bi morali posle po kola, krenuli smo autobusom iz Beograda, dogovor je bio u pola osam na stanici. Bilo nas je 6, Miroslav, Dragan, ja i tri Ivana; da ih ne bi mešali, a i ni rođene majke ih više ne zovu imenima, to su Anić, Đura i Vare. Dragan takođe nije Dragan nego Niko, ne možemo više da se setimo zašto. Sedmi, ujedno i logistička podrška, je bio moj kum Milan iz Novog Sada, koji je čekao da nas pokupi kad stignemo tamo. Karte za bus sam kupio ja, naravno, ne pitajući previše za detalje, šta tu ima da se pita, daj 6 za NS, prvi bus koji ima…kreten. Bus je krenuo u 8, to što je izgledao kao da će se raspasti me nije ni najmanje iznenadilo… iznenadilo me je to što staje u svakom mogućem mestu usput i što je zaista, vrlo brzo počeo da se raspada! Naime, negde do Zemuna (a stao je dvaput u Zemunu, pa vi vidite) je bilo ok, a posle toga smo bili atrakcija na putu za prolaznike i vozače koji su nas obilazili. Zadnja desna guma, točak, tačnije doboš na njemu ili šta već, je blokirao, i bio na ivici da se zapali, crni dim je gušio sve u zadnjem delu autobusa (čitaj: nas šestoricu) i ma koliko mi bili zaokupljeni raznim novinama koje kukaju nad Čavićevom stotinkom, ubrzo su svi počeli da se okreću za busom i pokazuju ka nama. Sad je pored i ovako čestih stajanja, vozač na svakom cenio da li može još koji kilometar ili ne. Konačno u Inđiji je rešio da stane kod nekog majstora koji je pametovao neko vreme, izbacio iz garaže Nika koji je hteo to da slika i Vareta koji je imao genijalne savete kako sve to da se popravi.

Epilog, popravka je malo potrajala, i nekako se mi dovukosmo do Novog Sada i Tri Princeze tek u 10 sati. Porinuće je proteklo sjajno zbog Mlađinog iskustva i odlične prikolice – prostran navoz negde uzvodno od Štranda, sve je bilo gotovo za par minuta, motor je odmah lepo upalio, Miroslav, Niko i ja uskočili unutra i krenuli u prvu laganu vožnju a ostale poslali po klopu i piće koje će nam trebati na putu koji je trebalo da traje 7-8 sati po procenama. Vreme idealno, toplo a relativno oblačno, da nas ne ubije sunce.

Po uputstvu prodavca, motor (Suzuki 15ks, sve prepisujem od Pere) sam prvih pola sata, sat, vozikao na možda trećini gasa, taman da obiđemo Štrand koji je bio skoro pust i još neke marinice po Novom Sadu. Uskoro su nam se pridružili ostali naoružani kesama sa pićem i materijalom za pravljenje sendviča usput, što je bila nečija genijalna ideja. Milan je otišao da ostavi auto i dogovor je bio da ga pokupimo kod Čarde u Sremskim Karlovcima, dok on završi još neke sitnice koje ima. Vožnja kroz Novi Sad, osim razgledanja, nam je bila zanimljiva i zbog pravljenja špricera i raspoređivanja po čamcu.

Prvi utisci odlični: Vario je bio prostraniji nego što sam mislio, opušteno smo se smestili u kokpit, potrpali stvari dole u kabinu, već na toj trećini gasa sam osetio da ide brže nego moja pasara, tapacirung u kokpitu super… jedino što je svaki čas neko nekom dodavao špricer, vodu, premeštao se na pramac ili tako nešto, a ja nenaviknut, pa smo većinom išli u cik-cak. Prva zamerka je bila na volan- jeste meni Mlađa pomenuo da u početku to ide malo teže, ali nisam baš očekivao da mi za skretanje u desno trebaju obe ruke i to onako lepo da potegnem. Za levo nije bilo problema, išlo je sasvim lako. I druga, baš bi bilo dobro da ima neki naslon za vozača… Društvo, priča, i vreme je brzo prošlo – u Karlovcima pokupili Milana koji je već udavio neke pecaroše čekajući nas i poneo drugi šampanjac, pošto je prvi koji je Niko poneo otvoren pri porinuću, naravno. Smlatili smo i sendviče koje su Anić i Vare sklepali na krovu kabine, otišlo je i nešto pića i negde otprilike oko 2 stigli smo do Beške.

Plan je od starta bio da stanemo negde da ručamo, ali smo zaključili da je još rano; Miroslav i Niko su ubeđivali još nekog da treba da se kupamo, prošli smo ispod mosta uz par ideja o bandži skokovima sa njega i došao je trenutak da malo isprobamo pun gas. I na nekih sedamdeset posto gasa motor je odlično gurao, i već smo kalkulisali kad otprilike stižemo; sa punim gasom je naravno bilo još bolje. Vozili smo se tako 4-5 minuta i dok smo se čudili krdu krava koje se praćakaju u Dunavu, krenem ja polako da vraćam gas na pola ili dve trećine…i ostanem totalno bez gasa. Motor lepo radi, ulazi u brzinu ali gas da da nikako. Dakle, sajla. Prvo sam pomislio da skinem ručicu komande, a onda otvorio poklopac bunara i videli smo da se sajla, tj kraj sajle, izvukao iz motora. Da se izvukla ona od menjača, možda smo i mogli tu da je povežemo; ovako, sajla gasa je išla dublje ka čizmi, nije moglo da joj se pristupi bez da se skine plastično kućište motora, a za to je trebalo odvrnuti 4 šrafa, a da bi stigli do njih – izvaditi motor napolje.

Dok smo razmišljali da li to da pokušamo setili smo se da pogledamo gde bi to mogli da pokušamo, i videli da nas voda nosi na lep kompleks dunavskog rastinja i drveća koje je virilo iz vode na sred reke. Što je opet bilo bolje od nekog tegljača koji je baš bio prošao. Da izbegnemo to drveće iskoristili smo pomoćni motor od dve konjske snage – Niko i Miroslav su ionako razmišljali da se kupaju. Dok su nas oni vukli na bezbedan pravac, Vare i ja smo napipali gde dođe sajla, apsolvirali da ne možemo da je namestimo iz tog položaja, ali i našli gde može da se dodaje gas direktno na motoru, povlačenjem neke polugice. Nismo imali ništa drugo pa smo zaglavili parče kanapa oko polugice, što nam je dalo otprilike jednu trećinu gasa, možda malo manje. Pomoćni motori su izašli i nastavili smo dalje, kukajući nad sudbinom sajle. Parče kanapa se dva puta izvuklo dok nismo uvežbali gde da ga zaglavimo, a onda smo se obezobrazili pa zaglavili parče malo većeg kanapa. Sad smo bili na skoro pola gasa, naša kalkulacija o vremenu se malo promenila, ali opet ništa strašno, raspoloženje nas nije napustilo. Niko, samoproklamovan u prvog oficira, je uzimao malo da vozi, a Vare, mašinski oficir, povremeno štelovao ono parče kanapa koje nam je sad bilo gas. Ne znam tačno koliko je prošlo dok nismo zaključili da nam oni sendviči očekivano nisu dovoljni i da ipak treba negde da stanemo na klopu. Pritom, ja sam stalno razmišljao da ako taj vez uz neku kafanu bude dobar, iskoristim alat koji srećom daju uz motor i probam da namestim sajlu. Ona odluka da visim nad glavom majstorima dan ranije se ispostavila kao genijalna, tačno sam znao šta treba da se odvrne da bi se to namestilo. Ali mi je delovalo komplikovano da izvlačim motor, plašio sam se da neki šraf ne završi u vodi, da ne pokidam sajlu menjača i tako dalje. Ubrzo se iza krivine pojavio toranj crkve, približavali smo se nekom naseljenom mestu. Pošto nam je i karta bila misaona imenica, a da ne pominjem GPS ili tako nešto naprednije, pojma nismo imali koje mesto je u pitanju, ali smo kafanu i dim od kotlića videli sa dva kilometra. Tačno ono što tražimo. Taman smo probudili Miroslava i složili se da smo gladni i da stajemo, kad smo primetili da je kafana puna i da ima bar 200 ljudi – neko je prokomentarisao da je možda neka svadba ili tako nešto, što je glupo jer nas neće primiti, ili, mnogo bolja opcija, da je takmičenje u pravljenju čorbe, i da ćemo moći i da glasamo za najboljeg. E sad zamislite nas tako; idemo sa pola gasa na tridesetak metara od obale, Milan na pramcu izigrava Niku sa Samotrake, Anić sedi na kabini i razmatra dvogledom je li svadba ili nije, Niko, Vare, Đura i Miroslav su u kokpitu, neko stoji neko sedi, i glasaju da je u pitanju takmičenje, ja stojim na krmi kod volana i gledam kako mesta za vez baš i nema i sigurno neću probati da nameštam sajlu. Možda smo krenuli i u neki polukrug da pristanemo, ne sećam se više. Ono čega se sećam je da je pramac počeo da se podiže kao da podmornica izranja ispod njega; onda se nagnuo na stranu; ne možemo baš da se složimo da li prvo na desnu pa levu ili odmah na levu, ali je to naginjanje bilo toliko da je levi bok bio totalno u vodi, preko okiten creva – jos možda par santimetara je nedostajalo da se i kokpit nadje u vodi. Ugao je bio takav da nije moglo da se stoji; ja sam krenuo da padam tako da jedino mogu da se zadržim za tu ivicu koja je tonula i da je tako još više potisnem nadole; Anić je sa sve dvogledom već sleteo leđima u vodu, ova četvorica u kokpitu su pokušali da se nekako prebace i izbalansiraju čamac. Kako sam imao izbor ili da padnem tu na ogradu pa u vodu ili direktno u vodu, a prevrtanje je bilo skoro neminovno, kao pravi kapetan koji poslednji napušta brod ja sam se lepo iskrenuo i bacio leđima u vodu – da ne budem ja taj koji ce prevagnuti u prevrtanju, a i ako se već prevrće, bolje da budem što dalje da me ne poklopi! Dok sam padao video sam na tridesetak santimetara ispod površine kamenje ili stenu koju smo udarili i čuo pištanje koje je značilo da sa motorom nešto nije u redu. Tih sekund – dva dok nisam izronio iz vode, očekivao sam da ću videti ili prevrnut čamac i ostale okolo u vodi, ili ostale na čamcu koji tone. Anić je bio u vodi par metara od mene, ostali su bili i dalje na čamcu koji se polako smirivao. Nisam ih pitao da li smo napravili rupu, već kolika je rupa i koliko ima vode u čamcu. Dok su oni pohrlili u kabinu da iznutra procene oštećenje, ja sam se setio da iz džepa izvadim telefon i da skinem bateriju. Nama u vodi je prišao limeni čamac koji je išao iza nas i odvukao nas je do našeg. Totalna zabuna je nastala jer je Anić iz vode vikao da u kabini ispod tapacirunga ima rupa kroz koju može da se vidi samo dno kobilice pa da se proveri, a ovi sa čamca su to shvatili kao da on vidi da u kabini ima rupa nastala od udarca. Dao sam telefon i bateriju nekome u čamcu i počeo da opipavam kobilicu strepeći šta ću da osetim. Đura je vikao da nema rupe, Miroslav se mislim zavukao totalno u kabinu da sve proveri. Ostali su već bili u vodi i lagano vukli čamac ka obali. Ako sam i pogrešio ko je šta uradio u tom haosu, nema veze, cilj nam je bio isti. Izvukli smo pramac skroz u plićak i nastavili da pipkamo kobilicu. Jedna strana, pa druga, pa opet ona… Nikako da nadjemo gde je oštećenje. Vare je, opravdavajući dotadašnju ulogu mašiniste, javio da je motor malo pomeren. Nije bio samo pomeren, već potpuno poskočio, čeljusti su bile iznad ploče za koju su bile pričvršćene. Dilema je bila da li je to elisa udarila u kamen ili samo nije bio dovoljno zategnut? I gde je bio prvi udar? Srećom, bilo nas je mnogo, pa smo sve dileme otklonili tako što su ortaci stojeći u plićaku potpuno podigli jednu pa drugu stranu kobilice dok sam ja proveravao.

I nisam mogao da verujem. Sve je bilo u najboljem redu. Na desnoj strani sam našao trag, ali je to bila toliko mala ogrebotina da se ni boja nije zagrebala, samo se pod prstima osećalo da se tu nešto zakačilo. Nismo udarili direktno nego malo iskosa, i da li zbog čvrstine ili elastičnosti novog čamca, kobilica je ostala čitava. Onda je očigledno opet iskosa naišao motor. Od tri kraka elise, dva su bila oštećena, kao da im je neko odgrizao parčence, jedan samo malo a jedan solidno. Opipao sam kormilo, ono je prošlo neoštećeno (a taman sam se ponadao da će bar razmrdati volan), malo smo vratili motor na mesto i probali da ga upalimo – radio je potpuno normalno. Sa perspektive da sam prvo mislio da tonemo, a onda da cemo morati odatle da prikolicom izvučemo probušen čamac, prošli smo odlično… E da, od ljudi na obali kojima smo bili atrakcija smo saznali da smo u Slankamenu, i da takvih kamenih ’’regulacija’’ ima još nekoliko… Više nam nije bilo do ručka, a motor je i dalje bio jedva na svom mestu, iako je mogao da upali. Plićak gde smo navukli pramac je bio kamenit i ne baš idealan, tako da smo se potrpali u čamac i odvezli se na sredinu Dunava, gde je bio peščani sprud. Tu smo (opet sreća da nas je bilo 7) izvukli sve napolje po pesku, ostavili smo samo list kormila u vodi. Sada je to bio onaj stabilni vez koji sam tražio. Izvadili smo motor skoro potpuno napolje, iz dva-tri pokušaja (ko mi je kriv što ne pamtim perine opise servisa na Dunji), odvrnuli šrafove, namestili sajlu, vratili sve na mesto, zategli šrafove opet iz dva tri pokušaja (jedan šraf nije hteo na mesto dok mu Miroslav nije zapretio da će ga udariti glavom), zategli čeljusti i fiksirali motor. Čak smo se potrudili i pesak da operemo.

Ceo incident sa sve padanjem, panikom i nameštanjem nam je odneo bar 2 sata, pa smo odlučili da što pre krenemo dalje. Pritom sam ja još uvek bojažljivo davao gas plašeći se da opet ne ostanem bez sajle. Trebalo je nekih sat vremena vožnje da se opet malo opustimo, uporedimo ko se čega seća i ko je šta radio u trenutku udara, iz zezanja optužimo ove na pramcu da su oni trebali da nas upozore a ne da blenu levo i desno… ali smo se svi složili da smo imali sreće i da je vreme da otvorimo taj drugi šampanjac…

Ostatak puta je prošao relativno mirno. Ko je izgoreo počeo je da primećuje, kome je bilo hladno počeo je da se oblači, Miroslav se potrudio da bude prvi koji će da spava u kabini a Đura, Niko i Vare su prepričavali razne načine spremanja teletine, rebaraca i sličnih đakonija. Iako smo solidno bili gladni, odlučili smo da ne stajemo nigde jer je već padao mrak i put se dosta otegao; pojeli smo sve ostatke onih sendviča i merkali ko od ovih što spavaju može da bude najukusniji. Prvo smo videli neke zgrade u daljini, pa pogađali šta je nešto što se ispostavilo kao Knauf-ova zgrada, prošli nešto što je Vare nazvao goveđim brodom i konačno ugledali Gardoš ispred sebe… Kako je već bilo 9 uveče, odlučili smo da se probamo da se vežemo i da ulazak u Savu odložimo za sutra ujutru. Kako Đura ima čamac vezan na šlepu, pre marine 4. juli, svratili smo tamo da pitamo za prenoćište. Uz veliku pomoć nekoliko navigatora uspeo sam da promašim sve ostale čamce i bove i pored tvrdoglavog volana, lepo smo pristali, ali smo prvo naišli na nećkanje čuvara koji nas je odbio sa obrazloženjem da mu nije dozvoljeno da prima nikog, da se plaši kako će reagovati direktor itd, ali je posle kraćeg objašnjavanja pristao da nas pusti i pokazao jednu slobodnu bovu. Ne brinite ništa, uspeli smo da promašimo tu bovu i da se vežemo na neku zauzetu, vlasnik se pojavio par minuta kasnije pa smo shvatili i konačno se lepo uvezali. Kako su svi ostali ili vezani i krmom ili imaju gumu bačenu iza krme da ih drži okrenute kako treba, mi smo iskoristili balon od 5 litara vode koji smo kupili u Novom Sadu – ne znam da li se toga setio Niko ili Đura, uglavnom, potpuno je odradilo posao.Naš mali poduhvat se naravno nije tu završio – Milan je krenuo ka autobuskoj i Novom Sadu, Anić i Vare svojim poslom, a mi ostali smo trijumfalno smlatili po porciju ćevapa pre nego što ćemo se mrtvi umorni i zadovoljni razići kućama i onesvestiti od spavanja.

Tags: Dunav, nautika, pasara, Plovidba rekom, plovidba čamcem, Sava, suzuki, vanbrodski motor, vario, čamac sa kabinom

This entry was posted on Thursday, August 21st, 2008 at 22:27 and is filed under Početak. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.